Postoje mnoga srpska verovanja i običaji u vezi sa periodom između Đurđica 16. novembra i Svetog Mrate koji se slavi 24. novembra. Ti dani se u narodu nazivaju Mratinci ili Vučji dani jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova. U tom periodu ništa se ne daje iz kuće, ne prede se vuna i ništa se ne pere. Žene ne rade ručne radove, obućari i krojači su na odmoru.
Vukovi se u tim danima ne love jer to donosi nesreću.
U Zapadnoj Srbiji bio običaj da se ovim danima u ranu zoru zakolje crno pile ili mladi crni petao, na kućnom pragu sa vezanim kljunom. U Hercegovini se kao žrtva prinosilo crno jagnje.
Narod ovog svetitelja ubraja u zaštitnike, koje su ljudi u nevolji prizivali. Veruje se da sveti Đorđe voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne.
Pojavljuje se u obliku mladog viteza na konju, a naročito rado pomaže onima koji slave njegov dan.
Sam Đurđic neme posebne običaje i u Srbiji se proslavlja isto kao i sve druge krsne slave.
Uoči slave dolazi sveštenik u kuću i sveti vodicu kojom domaćica mesi slavski kolač, koji seče sveštenik u crkvi i preliva ga vinom (ili to radi domaćin kod kuće). Za slavu se pali slavska sveća, koja treba da gori celog slavskog dana. Gasi je domaćin u prisustvu ukućana tek uveče, pošto se najpre prekrsti. Običaj je da domaćin ne seda dok sveća gori. On po verovanju naroda mora da „dvori“ slavu.
Kažu da je Đurđic po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Đurđic je i gradska slava Novog Sada, kao i Bora.
Nepokretni je praznik – ukoliko padne u mrsni dan, sprema se mrsna trpeza, a ukoliko padne u posni dan (sreda, petak), sprema se posna hrana.
Na liturgijama u pravoslavnim hramovima pominje se stradanje svetog Đorđa.
ŠTA SE SME, A ŠTA NE SME ( NASTAVAK NA SLEDECOJ STRANI BROJ 3 )
