Vencima od ivanjskog cveća pokazuje se da je priroda u razvoju došla do svoje najviše tačke – sredine leta i da se time “ovenčala”. U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre oko kojih se igralo i pevalo.
U Timočkoj krajini, čim svane Ivanjdan, ljudi odlaze na livadu i zarivaju glavu u rosnu travu da bi obezbedili dobro zdravlje tokom cele godine. Ali možda i “najpoštovaniji” deo običaja upražnjavale su devojke, a možda to i danas čine.
Kako to zapisuje Dragomir Antonić u knjizi “Običajnik kod Srba”, na Ivanjdan devojke od poljskih trava ispletu venčiće, propuste ih kroz nedra bujna, pa kroz njih “progleđuju” seoske momke. Vele da momak mora “poludeti” za onom koja kroz taj venac bude progledala.
Devojke gataju i da li će se te godine udati i ko im je suđenik. Ponegde na taj dan udavače stave u lonac malo zemlje i poseju nekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je klijalo. Ako su klice pšenične savijene kao prsten devojke se nadaju prstenovanju.
Postoji i verovanje da se na taj dan može videti lik budućeg bračnog partnera – suđenika. Naime u posljednji zalogaj doručka treba huknuti i sačuvati ga do večeri, a onda zajedno sa ogledalcem i malo ivera staviti pod jastuk da bi se u snu pojavio lik.
