Bio je Septembar, kisoviti Septembar, idem na posao, pokisla, blatnjava namrstena… Stojim na stanici, non stop gledam na sat i samo proklinjem tu jesen. Koliko ja u stvari mrzim jesen – razmisljam…
Autobusa nema, ‘kasnim’ rekoh sebi, a ustvari mi vise nije ni vazno. Na tren, ucini mi se poznat lik u daljini, decko sa kojim sam isla na tenis kao mala… Lici na njega, ali nemoguce. Ovaj decko je tako savrseno gradjen da mu ne mogu naci manu onaj je cak sta vise bio i ruznjikav, smotan, stidljiv… Staje na stanicu pored mene, odmeravam ga da ne primeti, taj stas, to drzanje, ma svaka dlaka na mestu.
Ja, kao devojka nikad nisam bila toliko ugladjena…. Ali mene i dalje kopka ko je on, vise mi nije ni bilo bitno da li je to onaj smotani decko koga dam nekad poznavala. Sada vise ni ne razmisljam o prevozu i poslu, sada samo smisljam nacin da mu se priblizim. Da li da mu trazim upaljac? Ma ne, rekoh.
To je odavno klise, i da mi ga da, kako bi pobogu nastavili konverzaciju. A da ga pitam koliko je sati? Jos gore… U ovo vreme kada niko ne ispusta telefon iz ruke, previse bi bilo providno…
Zamisljena negdr u daljinu nisam ni primetila auto koji ide ka nama, pri tolikom brzinom prilepljen uz samu bankinu je proletep, isprskao nas kao da smo tu stojali i samo njega cekali. Uhvatila me je panika, pocela dam da se derem, zaboravila sam i na njega, u momentu sam se pribrala i okrenula pogled ka njemu. Skidao je blato sa pantalona, gledao u mene i smejao se. To je bio jedan od onih osmeha koji dugo ostaje pred ocima, koliko prija. Nastavak na sledecoj strani…