Znate li kako je lezati pored nekog a ne osecati nista? Dodirnuti ga a da vam srce ne zaigra? Ljubiti bez strasti, kao da ljubite vazduh? E, onda znate kako je meni posle njega… 3 sata je ujutru, iskradam se iz kteveta. Muzika se i dalje cuje iz Skadarlije, svi se vesele a meni samo fali cigareta, setnja i malo tisine. To mi je i ostalo posle njega.
Tisina. Snena koracam ulicom i razmisljam sta meni ovo treba u zivotu? Zasto ponovo pokusavam da otvorim vrata svoga srca nekome, kada je iza tih vrata mrkli mrak… ‘Ne mogu’ kazem sebi, okrecem se, vracam se do tog stana i uzimam svoje stvari… Opet odlazim, opet prokleto odlazim. Postala sam kao ona najgora vrsta muskarca koja ni ‘zbogom’ ne zna da kaze… A valjda je i to bolje nego iznova i iznova prolaziti kroz ta sranja, u nadi da ce vam se ponovo desiti to cudo da se zaljubite… Ali stvarno zaljubite.
Znate li sta znaci uopste zaljubiti se? To je onaj cudan osecaj kada ne mozete da obuzdate onaj blentavi osmeh dok vam ide u susret. Kada gledate da usrecite tu osobu vise nego sebe… Kada imate omiljenu pesmu, poseban datum, vasu klupu i svo vreme ovog sveta za tu jednu, jedinu osobu u bilo koje doba dana ili noci. I nemojte me lagati da vam se desilo vise puta. Desava se samo jednom. Jednom je obostrano. Ili iskoristis priliku ili ne…