Često se dešava da se zaljubimo u nekoga ko nam nije dostupan na bilo koji način. Neuzvraćena ljubav može da bude jako bolna, jer ona je neka vrsta instinktivnog i logičkog dela mozga. To znači da se moramo doslovno odreći osobe i osećanja prema toj osobi.
Ljubav? Šta uopšte znači biti voljen ili voleti? Da li to stvarno postoji ili samo živimo u zabludi da smo voljeni ili da volimo? Možda to ipak postoji, ali u pričama i bajkama, jer u stvarnom životu nisam baš sigurna. Ali eto i ako postoji zašto se ljudi medjusobno razdvajaju, zašto povredjuju one koji ih vole? Zar je to svrha života, povredjivati. Pitam se često zašto Bog stvori dvoje, koji se vole, ali moraju da koračaju različitim putevima. Zašto svet nije jedan, i zašto nas uvek daljine moraju razdvajati od voljene osobe? Zar ponekad stvarno moraš da sanjaš sreću, a ne možeš da je osetiš?
Tako kada padne noć, kada se pogase svetla i ostanem sama sa sobom u četiri zida, često razmišljam o tome šta je sve moglo biti, a nije… Koliko odsustvo jedne osobe može da promeni tok nečijeg života, teško je kada u životu zavlada tama, dani prolaze, nižu se jedan po jedan, ali nama se čini “jedan dan kao godina”, kao da vreme stoji. Nadamo se nečemu, ali ni mi ne znamo čemu, valjda nekoj svetlosti da nas opet obasja, ali ne…
Svetlost je na kraju tunela, a do tog kraja put je veoma trnovit i gorak. Kažu vreme je najbolji lek, vreme leči sve? Možda, ali one vidne rane, jer one koje su na srcu tu vreme ne pomaže. Koliko god vremena prošlo, koliko god suza prolili neke rane se ne zacele, neka srca ostanu i dalje slomljena i neke usne šapuću samo to jedno ime.
Sedeći ovako u ovoj kišnoj noći, razmišljam o onome što je moglo biti, a nije, kroz glavu mi prolaze neke stare slike i jedna osoba koju vidim jasno kao da stoji tačno ispred mene. Crna kosa, zelene oči, prodoran pogled koji obara s nogu, prelepo lice i najlepši osmeh koji sam ikada videla. Volela sam baš jednu takvu osobu. Ma, čuj ti mene volela? Volim ga još uvek.
Sećam se dana kada sam ga prvi put videla. Bilo je to letnje veče, on je sedeo sa društvom, ispijao kaficu, bio je tako neodoljiv, samouveren i nedostižan. A kada mi se prvi put obratio, toliko me je obuzela neka trema da me je pitao kako se zovem čisto sumnjam da bih mu znala reći.
Prolaze dani, meseci, ta osoba više nije u mom životu, ali on ne zna da je njegov osmeh poslednja misao pre nego što sklopim oči, i da je njegov osmeh glazbena podloga svih mojih snova. Njegov pogled, taj žarki sjaj u očima, niko ne može zameniti. Nije savršen, jer savršenstvo na zemlji ne postoji, ali je zato jedinstven i zato ga volim. Nastavak na sledecu stranu..