I ove noći kao i svake prethodne i svake buduće on je jedini o kojem ću misliti dok ne zaspim, nadajući se da će mi u snove doći i pričati o sreći koju smo mogli imati. Kada ga vidim toliko želim da ga jako zagrlim, da mu šapnem da ga volim. Da mu kažem da mi fali i da mi je teško od kada nije tu. U meni se sve lomi, kida, bori. Želim da mu kažem da mu sve opraštam i da me nije briga za svaku neprespavanu noć, i svako uzaludno mučno razmišljanje. Ali ipak skupim snage i samo prodjem pored njega.
Ne znam šta je i kako se zove ovo što osećam prema njemu, ali jedno znam, svaki put kada bi me pogledao, osmehnuo i zagrlio, oživeo bi me. Činilo se na početku kako ćemo ja i on zajedno napisati najlepši roman. Može se reći da nam je dobro išlo, a onda… onda smo stali kad je bilo najlepše. I sada kada me pitaju šta se desilo sa nama, ja samo pogled sakrijem jer ne želim da primete koliko mi fali. Čuvam ga u sebi, kao nešto sveto…
Ne znam o njemu ništa više. Ni da li je dobro, ni šta radi? Baš ništa, kao da nikada nisam bila u njegovom životu. Nisam ga zaboravila i ne znam da li ću moći, samo sam vremenom naučila da živim bez njega. Mada koliko god se trudila ne mogu da izdržim, ne mogu da zamislim nekoga drugog pored sebe, ni druge ruke, usne ni zagrljaje. Potreban mi je onaj njegov zagrljaj onako kako samo on to ume, ali nema ni njega ni njegovih zagrljaja više. Sada gledam momka zbog kojeg su moje oči nedavno imale zaljubljeni sjaj i čija je pojava budila stotine leptirića u mom stomaku. A sada sve je to deo prošlosti.
Često uhvatim sebe kako razmišljam o njemu, žaleći što sam ga uopšte i upoznala. Žalim što sam mu verovala, što sam mislila da mu je stalo do mene, a i ko mu ne bi poverovao kada bi video njegov umiljati pogled, slatkorečive reči i topli zagrljaj uz koji sam se osečala tako sigurno. Ali prevarila sam se… I te kako, jer sada sigurno već nekoj drugoj govori iste reči, naziva je kao i mene kao i svaku pre mene, ali jedno je dobro, ma koliko me to bolelo, bolje što je otišao, jer za njega je ljubav samo reč i ništa više. Čestitam mu, Oskar za najbolje odigranu ulogu zaljubljenog čoveka definitivno pripada njemu.
Ali ne, ipak ga ne mogu mrzeti što me je razočarao i postupcima pokazao da su njegove reči bile samo pusta priča i njegovo najače oružje za osvajanje. Ne mrzim ga ni zbog činjenice da sam se uzaludno nadala i dopustila sebi da mu verujem. Ne osećam više ništa, osim želje da ga nikad više ne vidim i snage da nikad više ne dopustim da me zavede rečima, a uništi svojim delima.
Priču o njemu završila sam. Stavila sam tačku. Ne tri nego jednu i to onu koja označava kraj. Sada smo na kraju puta, vreme je da se pozdavimo. Možda u nekom životu ponovo se sretnemo, ali u ovom više ne!