„Muke strašne izbegao nije, divni Velikomučenik Sveti Georgije. Sve zemaljsko on prezre i odreče, da Carstvo Nebesko večno steče. Videlo je u tami što nam svima sija, slava divnog Velikomučenika Georgija. Duša naša smerno blagodari, zastupnika takvog što nam Bog podari. Svakom ko pomoć i spas od njega zatraži, ime svetoga ljubav i veru osnaži. Zato se tebi u muci molimo, i tvoje pomoći vapijući prosimo. Usliši i sada molbe naše nevoljne, molitve primi skromne, dragovoljne. Neka zastupništvo tvoje za nas ne bledi, ne ostavi nas u nevolji i bedi. Čuj glas napaćenog našeg roda, seti se srpskoga naroda. Da nam dušman više ne preti, pomozi nam Georgije Sveti“.
Kupanje i umivanje đurđevdanskom vodom garantovalo je zdravlje tokom čitave godine. Kupalo se na sam dan praznika, pre izlaska sunca.
KUKUREK, VENCI I ČUVARKUĆA
Od paganskih predaka ostalo nam je verovanje u magična svojstvar kukureka. Ranije se on u petak pred Đurđevdan brao, pleli su se od njega venci, pa se stavljali ovcama oko vrata. Neko danas primenjuje moderniju verziju toga, pa studenti presuju svet kukureka u svoje knjige, a zaposleni ga stavljaju ispod tastature, u kola ili šta god da porodici donosi materijalnu korist.
Veruje se i da uoči Đurđevdana, domaćica u posudu punu vode treba da stavi razno prolećno bilje i čuvarkuću koja je ostala od Vaskrsa. To se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći, a ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“… Svaki prema svojim potrebama i željama.
Na Đurđevdan ne valja spavati, jer se veruje da će to doneti glavobolju, a ako je neko ipak utonuo u san, onda na Markovdan treba da spava na istom mestu……
KAKO NAJPRAVILNIJE PROSLAVITI ĐURĐEVDAN
Naravno, sve ovo su narodna verovanja, koja nemaju prave veze sa verom sveca kog pravoslavni hrišćani 6. maja po novom kalendaru slave.
Upravo je tu veru sveti Georgije branio u vreme rimskog cara Dioklecijana, početkom četvrtog veka naše ere, kada su hrišćani proganjani i mučeni. I sam visokorangirani rimski oficir, sveti Georgije je naročito hrabro posvedočio svoju veru, uprkos tome što je samom caru bilo naročito stalo da ga sačuva u svom okruženju.
Kao takav, postao je uzor hrabrosti u teškim vremenima mnogim hrišćanima, pa se raširenost njegovog kulta u našem narodu može objasniti baš tom istrajnošću, s obzirom da su i naši preci često proganjani zbog svoje vere.
Uz mnoštvo običaja, uvek se postavlja pitanje kako najispravnije proslaviti ovaj praznik. Odgovor je samo jedan – dolaskom na liturgiju i iskrenum ispunjavanjem hrišćanskih vrednosti – Ljubavi, Vere i Nade. Sve ostalo prada u drugi plan, jer po hrišćansko predanju Bog od vernika ne traži običaj, već jaku veru i čisto srce.
