– Sin je obućar, zanatlija i on se jedva pokrpi sa svojim dažbinama. Unuka nema posao. Skoro nam je sin dolazio, vodio majku kod lekara, jer nedeljama nije mogla na noge. A Gabrijelu sam video pre dva meseca. Rekao sam im za pećinu. Ćute. Ništa mi ne kažu.
A u selu, pričaju. Gurkaju se kad prođe Milomir, podsmevaju se njegovoj odluci. A Milomir ne mari. Do kraja je, kaže, došlo, više nema kud. Do pećine.
NUDILI MI „SIGURAN SMEŠTAJ“
Boli me i nepravda – kaže Milomir.
– Znam da pomoć dobijaju i oni koji imaju mnogo više od mene i Gvozdenke, a iz Centra za socijalni rad mene i suprugu su odbili. Kažu, imamo kuću. Kada sam se žalio da ne mogu da plaćam struju, ponudili su mi siguran smeštaj zatvorsku tamnicu i sveće na poklon. Pisao sam predsedniku Opštine Knjaževac, koji me slao Centru za socijalni rad, a nedavno i Aleksandru Martinoviću, od koga sam tražio da pošalje nekog iz Skupštine Srbije zaduženog za penzionere. Možda nije mogao da pročita moj rukopis, pa mi još nije odgovorio.
