– Svakog meseca penzija mi ode na račune za kuću koja samo što se ne raspadne – kaže Milomir. – Srušiće je i najmanji zemljotres. Od tri odeljenja, žena i ja koristimo samo sobičak. Kupatilo nije u upotrebi. Bojler, koji sam kupio za vreme Tita, ne radi već decenijama. Vodu sam zato zavrnuo, ali računi jednako dolaze. I možda za nekoga to nije mnogo, ali za mene je i previše. Zato sam rešio da se selim.
A kućerak u Gornjem Polju, sećaju se Mitrovići, sami su sagradili. Opština im dala plac kada su se uzeli. Zemlju nikakvu nemaju, pa ni stoku, ni živinu. Milomirova familija ostala je na Babinom zubu. Imao je roditelje, tri brata i dve sestre. Niko više od njih nije živ, a to malo imanja, razdelili drugi naslednici. Nije, kaže, bogzna šta ni bilo.
Već danima vredni čovek uređuje prilaz pećini, istoj onoj gde su se srpski seljaci iz ovog kraja krili od Bugara u vreme rata.
– Kako su se oni onda sakrivali od neprijatelja i mučitelja, tako i ja bežim od svojih, nemaštine i računa – veli Milomir.
– Supruga se nećka, ne ide joj se… Ona kako hoće, ali ja moram.
Vek je Milomir proveo radeći kao tapetar, građevinac, i u preduzećima za auto-transport. Njegova Gvozdenka decenijama je čistila prostorije banke u Kalni, Knjaževcu, Negotinu.
– Na papiru, radila je četiri sata, a ostajala mnogo duže, koga god treba menjala, a eto ni do danas nije zaslužila penziju – priča dobroćudni starac.
Sin jedinac Brižit (51), i unuka Gabrijela (23) žive u Negotinu. – Muče se i oni – kaže deka.
