Postradala je tokom carovanja Dioklecijana, a na taj dan se praznuje njen spomen. Ono po čemu je bitna svetiteljka je čudotvorno dejstvo njenih česnih moštiju, koje se posebno prikazalo kao takvo za vreme četvrtog vaseljenskog sabora u Halkidonu. Taj sabor je sazvan u vreme cara Markijana i Pulherije 451. godine posle smrti cara Teodosija Mlađeg. Povod za saziv ovoga Sabora dala je Dioskorova jeres, patrijarha aleksandrijskog i Evtihija, arhimandrita carigradskog, koji su rasprostirali lažno učenje da u Hristu Gospodu nisu bile dve prirode, božanska i čovečanska, nego samo jedna, božanska.
Na ovom saboru najvidniju ulogu su imali Anatolije, carigradski patrijarh i Juvenalije jerusalimski patrijarh. Pošto prepirkama i dokazivanjima sa obe strane nisu uspeli da dođu do konkretnog rešenja, patrijarh Anatolije je predložio da pravoslavni i jeretici napišu svoje veroispovedanje, pa da ih polože u kovčeg u kom su stajale mošti svete Efimije. Svi su se složili sa tim!
Dva veroispovedanja su bila napisana i postavljena na prsi velikomučenice, kovčeg zatvoren i zapečaćen carskim pečatom, a postavljena je i vojnička straža. Zatim su svi proveli tri dana u postu i molitvi. Četvrtog dana, kad su otvorili kovčeg videli su pravoslavno veroispovedanje u desnoj ruci svetiteljke, a jeretičko pod njenim nogama. Tako je Božja sila rešila spor u korist Pravoslavlja.
Povod da se odaberu njene mošti za pomoć na saboru bilo je to što su se u prošlosti pokazivale kao čudotvorne.
Na dan pomena svete Efimije, svake godine je isticala krv iz njenih moštiju, kao da je tog trenutka potekla iz rana i ta krv je sakupljana. Mermerna grobnica je bila velika i pokrivena mermernom pločom, a unutra se nalazio drveni kovčeg sa moštima. Na mermernoj grobnici sa leve strane nalazio se maleni otvor koji se otvarao u potrebno vreme i kroz koji se mogla provući ruka. Kroz taj otvor bi episkop po završetku noćnog bdenja i pred liturgiju provukao sunđer i skupljao krv koju bi kasnije iscedio u posudu koja je bila predviđena samo za to.
Ljudi kada su to videli, uz veliku zahvalnost Bogu i svetoj mučenici, mazali bi se tom krvlju radi blagoslova i isceljenja od bolesti. Osim što je isceljivala, ta krv je bila i veoma miomirisna. Dešavalo se da se krv izliva iz moštiju i u danima kada nije njen pomen, posebno kad bi arhijerej te crkve vodio bogougodan život.
Osim toga, Efimija se javljala vernicima koji su joj se sa verom molili, kao i onima koji su ležali u bolesti, ili bi joj se u raznim nevoljama obraćali za pomoć. Sa svih strana, naročito iz Carigrada, dolazio joj je narod na poklonjenje.
