Ostroški monasi tvrde, da ma koliko čovek želeo da poseti Ostrog može to učiniti tek kada ga Sveti Vasilije pozove.
Poslednje i večno prebivalište mitropolita Zahumsko-hercegovačkog na vrhu ostroške stene iznad Bjelopavlićke ravnice budi u ljudima strah. U polumraku poklonici celivaju krst vidno uzbuđeni, jer stoje pred nekim ko zna istinu. Svi priklanjaju grešnu glavu dok misli naviru, a od tolikih zemaljskih želja koje muče naše telo i dušu, u tom trenutku, ne dominira ni jedna, pričaju posetioci.
Svi izlaze ozareni sa nadom da će Sveti Vasilije podariti ljubav kao nepotrosivo bogatstvo.
Naši sagovornici, koji su već boravili pod Ostrogom, svedoče da je ostroški podviznik Sveti Vasilije izmiritelj svih zavađenih, da zbratimljuje razbraćene, oveseljava tužne, ukroćuje samovoljne, isceljuje bolne…
Nakon poklonjenja čudotvornim moštima prisetih se reči Paula Koelja.
„Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvek nas nekuda odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi umrećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav ma gde ona bila…jer, onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju i ljubav polazi nama u susret. I spasava nas.“
Autorka: Ljiljana Gegić
