Po Banatu i Sremu su božićnu slamu uklanjali već odmah po ponoći na Stevanjdan. Slamu su uklanjale žene, po pravilu ćuteći – da se ne čuje kako odlazi Božić.
Ponegde su to žene činile nage, jer se verovalo da tako neće biti u kući buva.
Slama je iznošena najčešće u vinograd i posipana ispod čokota, radi boljeg roda grožđa. Ili je stavljana u gnezda da kokoške bolje nose jaja i legu više pilića. Metla kojom je slama u kući pometena nije u druge svrhe upotrebljavana tokom godine, jer je čuvana radi zdravlja.
Slavski kolač za Stevanjdan mesi se dan pre slave i ukrašava se figuricama ptica, žita, grožđa, burencima, knjigom. Iznosi se na već obogaćen sto sa suvim voćem, orasima, medom, jabukama i narandžama, a zatim posvećuje i seče ili lomi (po tradiciji i običajima).
Za ovu slavu šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.
Ipak, najvažnije je da domaćin na sto iznese slavski kolač, da na trpezi uz ikonicu sveca – Svetog Stefana, gori slavska sveća i da u domaćinovu kuću dođu njegovi najbliži, rodbna, kumovi, bliski prijatelji. Samo tada, u krugu familije, slava ima smisla.
