U većini priča sveti Sava se navodi umesto nekog drugog svetitelja ranije navođenog na istom mestu[78]. Književno su mnogo značajnija dela nastala pod uticajem motiva u žitijima Domentijana i Teodosija, kao i u drugim delima srpske srednjovekovne književnosti. U ovom slučaju verovatno je često reč o uticaju srpskog živopisa na formiranje narodnog predanja. Mnoge priče prikazuju Savu kao čudotvorca i učitelja.
U ovim ulogama javlja se još u žitijima, a kasnije i u narodnim umotvorinama gde uči narod kako se ore, kuje, tka, šije, siri mleko, itd[79]. Kao čudotvorac, Sava se često vezuje za vodu, sneg i led20. U nadmetanjima sa sultanima i vezirima svetom Savi kao branitelju hrišćanske vere često polazi za rukom da izbije vodu iz kamena.
Putovanja svetog Save prikazana u žitijima našla su odraz i u predanju. U srpskim narodnim pričama, od svih zanata, svetom Savi je omiljeni bio brodarski. Sveti Sava je ima moć da umiri more i oluje, ali brodove koristi i kako bi potopio grešnike koje je na njih ukrcao. Na mnogim mestima Savino ime se vezuj za izvore vode. Legende o postanku pojedinih jezera takođe se vezuju za njegovo ime.
Ovaj praznik poznat je kao školska slava, te ga slave sve škole, a praznuje se, inače, svuda u Srbiji.
Naročito ga revnosno slave stočari, pa su i mnogi narodni običaji u našoj zemlji oko Svetog Save vezani za stoku i za strah od vukova.
Pred Savindan se, naime, stoka ne treba terati u šumu, iz straha od vukova, jer se veruje da bi to za njih bilo pogubno.
Pred Svetog Savu se, takođe, ništa ne sme raditi sa sečivom. Zato britve ne treba otvarati da bi vucima čeljusti ostale sklopljene.
Žene večeras, takođe, ništa ne bi trebalo da boje u crveno da vuci ne bi klali stoku.
