Vidovdan važi i kao dan proricanja i gatanja, najčešće uz pomoć trave vid, poznate u narodu i kao vidac, vidić, vidovka, vidovčica…
U nekim krajevima Šumadije vidovčica, trava sićušnog prelepog svetlocrvenog cveta, brana je zorom, pre sunca, a u drugim krajevima – s večeri. Obično to rade devojke – udavače i potapaju je u vodu, pa se ujutru sva čeljad umiva radi očnoga vida – da ih preko godine ne bi bolele oči. U mnogim krajevima se, ipak, pre svanuća ruke prodenu kroz travu radi zahvatanja vide-rose i umivanja očiju.
Na Vidovdan se, prema knjigama i verovanjima starostavnim, ne radi u polju – da kukuruz zametne klipove, ni u vinogradu – da se grožđe ne sasuši i otpadne. Tog dana valja i okusiti zrelo voće. Veruje se i da na Vidovdan valja započeti ručne radove – pletenje i vezenje. Prethodno se poškropeći po očima vodom u kojoj je odležala trava vidovčica, mlađe žene i devojke uzvikuju:
„Vidi, Vido kako pletem“, „Vidi, Vido kako vezem“, „Vidovčice, po bogu sestrice, što očima ja videla, to rukama i stvorila“. U Šumadiji i još nekim krajevima bio je običaj i da se na Vidovdan iznose stvari iz kuće da se „provetre radi moljaca“. Iznošene su i tapije i obligacije da bi se razgledale i provetrile. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji.
U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da „ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana“, a u Šumadiji da na „Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv“, a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.
Na Vidovdan je bilo, a ponegde ih još ima, i dosta gatanja devojačkih radi brze i srećne udaje. Tako je u okolini Vlasenice bio običaj da devojke, ubravši vidove trave, naliju vode u lonac koji su kupile bez pogađanja, uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju prebace preko lonca i pred spavanje prozbore: „Sveti Vide i vidova travo otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko – evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti, ako je gladan – evo mu soli i hleba neka se najede, ako je žedan – evo mu vode neka se napije, ako ne može preko vode preći – evo mu ćuprije (tkanice) neka pređe!“
U nekim krajevima devojke su (valjda i momci) tražile neku vidu-travu i stavljale je pred spavanje pod glavu da im se đuvegija „prikaže“. „Kog momka koja uoči Vidova dne usni, za njega će i poći“.
