Ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih poljskih štetočina, Pravoslavna crkva je ustanovila poseban molitveni čin koji se, posredstvom sveštenika uz prisustvo domaćina, vrši na njivama i baštama. Pri ovom činu uzima se ulje iz kandila Svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd čitajući molitvu.
Kult Svetog Trifuna veoma je razvijen u srpskim krajevima, a neke srpske porodice ga slave kao krsnu slavu. Slava Svetog Trifuna se na poseban način obeležava u svim domaćinstvima koja se isključivo bave vinogradarstvom i voćarstvom uz presecanje slavskog kolača i simboličnog orezivanja čokota u vinogradima.
Širenje kulta ovog svetitelja datira od 5. veka, a vinogradari i voćari su u našim krajevima slavu Svetog Trifuna obnovili pre desetak godina, sa obnavljanjem zasada vinove loze. Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik.
Veruje se i da Sveti Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Po nekim shvatanjima ovim danom počinje proleće, priroda počinje da se budi, kao i ljubav kod ljudi.
U narodu je za ovaj praznik vezano mnoštvo raznih običaja i verovanja.
Ako na Svetog Trifuna pada kiša, rodiće šljiva. Ako na Trivunjdan padne sneg, godina će biti kišna i rodna, a ako je vedro, godina će biti sušna.
Sneg može da iznenadi, ali se to smatralo berićetnim, pa se govorilo: „Zatrpaj Tripo, zaspi Simo“! (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26. februara).
Oni koji ne izgovore ove reči na današnji dan, prema narodnom verovanju, neće imati rodne njive.
