Od konopca kojim je vezan naramak slame koji se unosuio u kuću treba ujutru na Božić u dvorištu napraviti krug i u njega staviti kukuruza i pšenice da bi se kokoške nahranile. Veruje se da će one tokom cele godine jaja nositi na jednom mestu.
U knjizi Mile Bosić “Božićni običaji Srba u Vojvodini” navodi se da u svim selima Vojvodine na Božić, ređe drugog dana, održavao običaj jahanja konja. Jahači na konjima jure kroz selo, “vijaju Božić”.
U većini sela, odmah posle božićnog ručka isterivali su konje iz štala, svečano ih opremali,ogrtali ćilimom ili kitilči peškirom, i u galopu jurili seoskim ulicama.Jahali su uglavnom momci, kao i mlađi oženjeni ljudi. Jahači su svraćali u kuće rođaka, ili u kuće koje su imale devojke za udaju, gde su ih obično častili pićem.
Kod bliže rodbine, a osobito ako je u kuću navratio novi zet ili unuk, jahač je dobijao košulju( vezivali su mu preko ramena komad nesašivenog belog domaćeg platna za košulju), a neki su na konje vezivali peškir.Tamo gde nije bilo momaka ili mlađih ljudi da jašu na Božić konje su isterivali iz štala u dvorište da se istrče.
Šta ne treba raditi o Božiću
Prema rečima etnologa Dragomira Antonića, običaji se sastoje od osnovnog, nepromenljivog, dela i ritualnog dela koji je promenljiv. Osnovni deo je nevidljiv, a ritualni vidljiv tako da neupućeni veruju da ako posvete pažnju vidljivom delu onda su sačuvali i sam običaj, a kako on naglašava, to je pogrešno i to se najbolje vidi na primeru Božića.
Postoje zapisi iz kojih se vidi da su u ranom hrišćanskom periodu paljene velike vatre Božiću, zatim su korišćeni barutni štapići za pucanje i vatromet, pa preko prangija do počasnih plotuna iz artiljerijskih oruđa – rekao je on.
Danas se razlamaju pucnji iz ličnog naoružanja i petardi. Oružja su se menjala, ali je praznik opstajao. Sve to nema nikakvog smisla sa stvarnom proslavom Hristovog rođenja, a i opasno je. Zato se treba kloniti svih eksplozivnih naprava – ocenio je Antonić.
