Imala sam tu sigurnu luku, to rame za plakanje, taj osmeh za dobro jutro i zagrljaj u kojem sam se osecala najsigurnije… Imala sam mog Stefana. Ali sto vise covek dobije, to vise i pozeli. 2011.godina, ja i on par na kojem su samo zavideli.
Nisam imala ni jedan razlog samo sam jednostavno zelela da odem. Imala sam tu potrebu da isplovim iz te sigurne luke… Nesto me je vuklo, necemu nisam mogla da odolim. Nisam tek tako prekinula. Pocela sam polako da se udaljevam, da izlazim, upoznajem nove ljude… Sve vise sam imala vremena za SEBE a manje za NAS. Da, zelela sam neku promenu.
Zelela sam nekog ko ce me naterati da drhtim dok cekam poruku, da pucam od ljubomore, nerviram se kad se ne javlja a izasao je… i sve ostale stvari koje sa njim nisam dozivela. Jer mi zene, mi smo takve, nama treba olos da zagorca zivot da bi shvatile vrednost muskarca… Nije odustajao od mene.