U Homolju se verovalo da godina može omanuti ako na Vidovdan nema oblaka, u Gruži da „ptica kukavica koja počinje na Mladence da kuka za kosovskom pogibijom, prestaje da kuka od Vidovdana“, a u Šumadiji da na „Vidov dan, u gluvo doba noći, sve vode na Kosovu poteku crvene kao krv“, a krvlju kosovskih junaka obojeni su i kosovski božuri.
Na Vidovdan se mogla videti i budućnost. Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika. U Bosanskoj krajini devojke su uoči Vidovdana brale crveno cveće vid, kao i modru vidu. Ubrano cveće pred spavanje su stavljale pod jastuk i u ponoć govorile: „O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak.“
Veza Vidovdana s vidom manifestovala se i u narodnoj medicini. Uoči praznika ili pak na praznik izjutra brali su travu zvanu vidovčica, često je stavljali u vodu i njome se umivali.
Činili su to zato da preko godine ne bi bolovali od očiju. Ponegde su nak vidovčicu čuvali i koristili onda kada bi im oči obolele.
Vidovdan je za srpski narod veliki i stari praznik. U prošlosti ovaj dan bio je slavljen kao spomen na Kosovski boj, jednu od velikih bitaka evropskog srednjeg veka.
Zato se kosovski mit, kao najrazgovetniji znak srpske narodne svesti, razvijao uporedo s paganskim kultovima starog slovenskog božanstva Vida.
Verovalo se da je Vid svevideće božanstvo, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji „otvara oči“. Molitva koju večeras treba obavezno izgovoriti je… Nastavak na sledecoj strani.
