Toga dana nema nikakvog slavlja, niti se u ruke uzima nož, u znak sećanja na stradanje Jovanovo. Dan se provodi u strogom uzdržanju i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer to podseća na prolivenu krv Jovanovu.
U Hercegovini na ovaj dan poste, ne rade teže poslove i naročito vode računa da ne rade ništa oko semenja, čak paze na koji je dan palo usekovanje, pa ako je to ponedeljak, na primer, onda svakog ponedeljka u godini izbegavaju da se bave semenom. U nekim selima se dogovore da se oranje započne sutradan po Svetom Jovanu i odrede ko treba da prvi počne.
I u Šumadiji poste, ne rade teže poslove i misle da je ovo dobar dan da se beru lekovite trave. Na taj dan deci ne daju da jedu paradajz, breskve, jabuke i bilo šta drugo crvene boje. Samo žene rade oko semena, ostavljaju ga za sledeću godinu i spremaju zimnicu.
Sveti Jovan spada među najpoštovanije svetitelje i primer je čvrste volje, pravičnosti i poštenja. U srpskom narodu postoji običaj bratimljenja – „po Bogu i svetom Jovanu“, a Jovanjdan je jedna od najčešćih slava.
