Isidor blaženi sa sobom se rvo Dok bestrastan posta kao suho drvo, No i suho drvo pčele medom pune, I iz suhe stene katkad izvor grune.
Telo blaženoga Duhom napunjeno Medom blagodati srce zaslađeno. Izvor Božje sile u suludu telu. Skriveno bogatstvo u bednu odelu, Isidor čudesni na đubrištu leža, Po ulicam’ vika, i skaka, i beža, Bez krova i kruva i bez prijatelja, No pod okom budnim svoga Stvoritelja On pouka beše sujetnim ljudima I ukor — za zemlju skotski vezanima: On životom svojim ko da htede peći: — Ljudi, brige vaše odvode nesreći. Srećan nije onaj ko Božije krade. No ko Boga samog ko blago imade.
Na današnji dan treba zapaliti sveću za sve mučenike i stradale, a nikako se ne valja ušivati odeća.
