„Ovo je moja mama“, predstavila sam svekrvu drugarici. I tada sam na njenom hladnom, malo ukočenom licu videla jedan sasvim novi osmeh koji se oteo na trenutak.
Postale smo toliko bliske da smo pričale o svemu, a ja sam se navikla da i u njenom hladnom izrazu lica pročitam ono što se dešava unutra. Samo jednu temu nisam smela da pokrenem, a strašno me je zanimalo – šta bi rekla sinu kada bi se vratio i šta ona o svemu tome misli. Ćutala je o njemu, nikada ga nije spomenula. A onda sam i taj odgovor dobila posle šest meseci života sa svekrvom.
Pozvonio je na vrata. Ona je otvorila. Čula sam glas svog odbeglog muža.
„Mama, ovo je Vera. Moja buduća supruga. Možemo li kod tebe da ostanemo nekoliko dana? Baš smo u finansijskoj krizi…“
Mislila sam da je došao kraj mom životu kod svekrve, ipak je on njeno dete, šta god uradio.
Onda sam čula njen glas, hladniji nego što je ikada bio:
„Nema mesta. Ovde živi tvoje dete i njegova majka koju si opljačkao i ostavio da se snalazi sama. A ti, devojko, pazi, možda i ti ostaneš u toj situaciji kad naiđe neka treća“, izgovorila je u dahu i zalupila vrata toliko da sam poskočila s kreveta od siline udarca.
Vratila se mućenju fila za tortu u kuhinji, kao da se ništa nije desilo. Upoznavši je vremenom, znala sam da joj je teško. U glavi sam već smislila da joj olakšam i pronađem neki stan za sebe i ćerku, kako bi ona mogla da se pomiri sa sinom.
Prišla sam i zagrlila je, i rekla:
„Mama, ja mogu da…“
„Možeš“, prekinula me je odmah, kao da mi je pročitala misli.
„Ti možeš da umutiš šlag, nećemo stići, rođendan je sutra, ova torta mora da bude lepa za moju unuku“, rekla je i dala mi do znanja da i ja treba da se ponašam kao da se ovo nije desilo.
Počela sam da radim, život je tekao lepo, a onda sam na poslu upoznala jednog muškarca. Toliko sam se srodila sa svekrvom da me uopšte nije bilo strah da joj to kažem. Ni da joj posle nekog vremena kažem da ćemo se venčati.
Tada se njeno ponašanje promenilo. Poučena iskustvom da ne treba da mislim na najgore i najniže o ljudima, odmah sam shvatila o čemu je zapravo reč – zaključila je da je našem zajedničkom životu kraj.
„Ti ideš sa nama, a ovaj stan ćemo da izdamo“, objasnila sam joj ukratko. Opet sam videla onaj retki, neobični osmejak na hladnom licu koje sam toliko zavolela.
Moja ćerka danas ima 7 godina, baka je čuva kad god je potrebno, i raduje se dolasku svog drugog unučeta. Pričajte šta hoćete, verujte u predrasude, ali moja svekrva je moj anđeo čuvar. Da nije bilo nje, ne smem ni da slutim šta bi bilo sa mnom.
Ostavite komentar ispod linka, zaanima nas šta vi imate da kažete za ovu svekrvu i snaju?
(Stil.kurir.rs)
