„O, sveti Nektarije, oče bogomudri! Primi, čuvaru vere pravoslavne, ispovedanje usta ljudi hristoimenitih, koji se sabraše danas u hramu blagodaću Božijom koja u tebi živi. Vest dostiže do zemlje (ruske/srpske) da se ti, veliki među Svetima ugodniče Božiji, javljaš na svim stranama sveta onima koji prizivaju ime tvoje i od raka isceljenje bolesnima daruješ.
Čusmo za jereja, tvoga imenjaka, Nektarija, koji hram u ime tvoje podiže, sa mukama velikim, jer od raka na grudima teško bolovaše i krv mu svaki dan iz rane isticaše i stradaše on veoma, ali delo sveto ne ostavljaše.
A ti si, svetitelju mnogomilostivi, sa Neba iznenada sišao i pred njime se u hramu pojavio. On, pak, misleći za tebe da si sabrat i jedan od smrtnih, od tebe zatraži da se za njega pomoliš i reče: „Bolestan sam veoma, ali hoću svetu crkvu da podignem, da u njoj Svetu Liturgiju makar jednom odslužim zajedno sa parohijanima, a posle neka umrem, jer se smrti ne bojim.“
A ti si, oče, iako bestelesan beše, suzama lice svoje orosio! I zagrlivši stradalnika, celivao si ga i rekao: „Ne tuguj, čado moje, jer ćeš, pošto bolešću budeš iskušan, ubrzo ozdraviti. I svi će za čudo ovo saznati.“ Ovaj, pak, iscelivši se, razumede s kim je govorio, ali ti si tad već nevidiv postao.
O, veliki ugodniče Hristov, Nektarije! Taj hram je danas dovršen i čudesa se tvoja kao more umnožiše! Mi shvatismo da molitve pravednika treba da budu podržane našim usrđem za službu Božiju i rešenošću da za Hrista umiremo, da bismo ozdravili. Mole te, oče pravedni, bolesna čada tvoja: da se na nama ispuni volja Božija, dobra, ugodna i savršena, jer Bog neće smrti grešnika, već da se grešnik obrati i živ da bude.
Ti, pak, proroče volje Božije, isceli nas blagodatnim javljenjem svojim, da veliki bude Bog na Nebesima i na zemlji u vekove vekova! Amin.“
